Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja
Dom učenika srednjih škola "Angelina Kojić - Gina", Zrenjanin

 

Zrenjanin 2. Oktobar 2009. sala kulturnog centra Boško J. Latinović

Proslava 65 godina osnivanja srednjoškolskog dečijeg doma

Dragi drugovi domci,
Dragi gosti,

Navršilo se 65 godina od dana kada je, 2. Oktobra 1944. , oslobođen grad Petrovgrad, danas Zrenjanin. Drugi svetski rat još nije bio završen. Eho rasprskivanja topovskih granata, zvuk avionskih motora, grmljavina tenkovskih gusenica još uvek su se čuli u gradu. Uspostavlja se nova vlast. Problema bezbroj, počev od organizovanja snabdevanja građana najnužnijim potrebama(ishrana, lečenje, grejanje, odevanje) do pokretanja proizvodnje u fabrikama, početka nastave u školama itd.
I u takvoj situaciji, u moru navedenih i drugih problema, nova vlast je našla snage da rešava probleme građana-naročito socijalne-koje je rat umnogostručio. Među tim problemima bio je i smeštaj dece koja su u ratu ostala bez roditelja, bez kuća, pa čak i zavičaja, jer su se u vihoru rata zagubila. Tako, u jednom dokumentu možemo naći sledeće:Okružni NOO za Severni Banat dopisom od 27. Novembra 1944. godine obaveštava sve gradske i mesne NOO da će se odlukom Vrhovnog štaba NOV i POJ, a u sporazumu sa vojnim vlastima za Banat, u Banatu smestiti grupa od oko 5000 dece. Smeštaj treba organizovati po privatnim kućama, prihvatilištima i dečjim domovima. U dopisu od 5. Februara 1945. godine Okružni NOO za Severni Banat obaveštava gradske i mesne NOO da će od sada brigu o toj deci isključivo voditi civilne vlasti tj. Mesni NOO. Deca se, po naređenju najviših vlasti, neće više davati na čuvanje pojedinačnim domaćinstvima već će biti smeštena u zajedničke dečje domove. U dokumentima se takođe može naći da je odlukom vojne komande formirano prihvatilište u Zrenjaninu već 8. Oktobra 1944. godine. Prihvatilište se nalazilo u ulici Kej 2. Oktobar(današnji naziv ulice) u zgradi br. 17 i da je ono ostalo tu sve do kraja1945. godine. Obzirom na već smanjeni priliv dece, prihvatilište se seli u ulicu Tiršova 2, i tu ostaje do 22. maja 1946. godine kada se seli u ulicu Narodni front(sadašnji naziv) u zgradu broj 3. Seli se u zavod za vaspitanje devojaka, tz Kloster. To je bila velika, spratna zgrada, izgrađena 1880. godine. Inače do maja 1946. godine u toj zgradi je bila privremeno smeštena vojna bolnica gde su se lečili i oporavljali ranjenici sa Sremskog i drugih frontova. To je zgrada koju mi svi dobro poznajemo, u kojoj je većina od nas provela deo svog domskog života. Dakle, naš dom je kao sledbenik prihvatilišta iz Keja 2. Oktobar počeo da radi 8. Oktobra1944. godine. Kako smo ranije taj naš početak stapali sa danom oslobođenja našeg grada, to činimo i ovom prilikom. Kao što vidimo, u poratnim godinama vlast je i staranje o nejakim i bolesnim institucionalizovala i digla na državni nivo. Drukčije i nisu mogli da se rešavaju narasli socijalni problemi obzirom na ratna pustošenja i nestašicu svega i svačega. Skoro u svim mestima Vojvodine, u najlepšim zgradama, otvarali su se smeštaji i dečji domovi za nezbrinutu decu. Nesamerljivi su uloga i značaj tih ustanova u prvih 10-15 godina posle rata. U njima su našla utočište deca sa raznih strana, iz različitih sredina, raznih narodnosti i veroispovesti, različitih navika, sa različitim opterećenjima i traumama. Ovde su naglašeni samo neki detalji o nastanku našeg doma. Bilo bi poželjno da se neko detaljnije zaintresuje za ovaj period, potraži i prouči postojeća dokumenta i sazna razne detalje, počev od toga kako su izgledala ta deca, odakle su dolazila, kako su bila obučena, ko ih je dovodio, ko su im bili vaspitači i upravnici, i drugo.
Dragi drugovi, ogromna većina nas, ovde prisutnih, nije te prve dve godine bila u domu u Zrenjaninu. Čak sumnjam da ovog trenutka takav postoji u ovoj Sali. Ali zato su mnogi od nas, pa i većina, svoje domske dane proveli u zgradi doma u ulici Narodnog fronta 3. Ja, konkretno, od 1946. do 1954. godine. Zato to vreme bolje poznajemo, a i osvežavali smo svoje domske dane na proslavama 1974. i 1984. godine, odnosno na proslavama 30-togodišnjice i 40-togodišnjice postojanja našeg doma. O tim proslavama dosta je pisano u štampi-bar jedan natpis su imali skoro svi Beogrdski, Novosadski i Zrenjaninski listovi. Pričano je o tome na radiju i taleviziji. U tim medijima govorilo se o životu u domu, o raznim zgodama, uspesima, školovanju, prvim ljubavima i svem onom što ide uz godine. Tako, tamo je dosta rečeno o uspehu domaca u životu i konstatovano da je njih preko 200 završilo razne fakultete, da ima poznatih radnika, diplomiranih inženjera svih tehničkih struka, poznatih lekara, advokata, profesora, a neki su postigli veliki renome kao magistri i doktori nauka. Profesori univerziteta, književni kritičari, književnici, izvrsni sportisti, državni reprezentativci, osvajači zlatnih olimpijskih medalja. . . Mnogi od domaca su još kao đaci bili omladinski rukovodioci u svojim školama, članovi Gradskog komiteta Narodne omladine grada Zrenjanina, članovi Pokrajinskog komiteta Narodne omladine u Novom Sadu, a neki, po završetku srednješkole, bili su rukovodioci na Univerzitetu i članovi Centralnog komiteta narodne omladine u Beogradu. Mnogi su još kao đaci, a i studenti, učestvovali u izgradnji zemlje na omladinskim radnim akcijama:pruga Šamac-Sarajevo, pruga Kučevo-Brodice, pruga Banjaluka-Doboj, autoput Beograd-Zagreb, izgradnji Novog Beograda, izgradnji valjaonice bakra u Sevojnu. Bili su i komandiri četa, zamenici i komadanti omladinskih radnih brigada. Mnogi su za zalaganje na radu dobiliudarničke značke. Ima ih koji su bili i Četvorostruki udarnici. Dakle, ima dosta materijala i njega bitrebalo osmisliti, sabrati, srediti i stavitina papir. A i dodati sve ono što onda nije ispričano, a može na neki način biti jedan detalj u tom mozaiku. Navešćemo ovde neke detalje. Kako je naš dom od 1946. godine Srednjoškolski dečji dom, u njega su, radi daljeg školovanja, dolazili pitomci iz dečjih domova u manjim mestima:Bečej, Nakovo, Stari Lec, Krušedol, Novo Miloševo, Jaša Tomić, Čestereg, Hajfeld, Vojlovica, pa čak i iz Pančeva i Novog Sada, jer tamo nije bilo srednjoškolskih muških domova. Ali su zato neki naši pitomci, po završetku niže gimnazije, odlazili u druga mesta u Vojvodini, primerice u Vršac i Kikindu da bi nastavili školovanje u Učiteljskim Školama, ili u druga mesta u Jugoslaviji kada su u pitanju vojne škole. U Zrenjaninu, u tim godinama, po završetku niže gimnazije, moglo se nastaviti školovanje u:Potpunoj gimnaziji, Srednjoj ekonomskoj školi, Srednjoj poljoprivrednoj školi, Srednjoj tehničkoj mašinskoj i Srednjoj hemijskoj tehičkoj školi. Sledeći vrlo važan momenat za naše uspešno školovanje jeste nesebična pomoć mnogih odgovornih ljudi u Zrenjaninu i Novom Sadu, koji su direktno ili posredno radili na socijalnom zbrinjavanju. Po kazivanju upravnice Angeline Kojić-Gine u Zrenjaninu to su bili Ruža Latovljev, Jelena Herceg, Milka Biga, Milica Preradović, Svetislav Ješić, Dragoljub Kirćanski-uja, a u Novom Sadu Dr. Milan Petrović, Danilo Grujić, Draginja Šokić, Mane Manojlović, Simo Ćurić. Neizbrisiv trag su ostavili ovi ljudi koji su sa nama direktno radili, počev od upravnice Angeline Kojić-Gine , vaspitača, i drugog domskog osoblja iz pomoćnih službi. Posebno bih želeo da kažem nekoliko reči o onima koji su direktno učestvovali u našem vaspitanju i obrazovanju. To su naši vaspitači. Dugo sam bio u dilemi da li da navedem imena tih ljudi, baš u ovoj prilici. Neke ću slučajno preskočiti, a neke i ne znam jer nisu radili u ono vreme kada sam ja boravio u domu. Moju dilemu rešio sam sasvim slučajno jer sam juče, došao do jednog rukopisa upravnice Gine u kojem ona kratko, unekoliko tačaka, priča o nekim bitnim stvarima u domu i, između ostalog navodi i imana svih vaspitača. To su:Nataša Terzin, Nadežda Jovanović, Slavka Čanak, Laza Poponjac, Olga Olćan, Nevenka Stojanović, Sofija Mrdaković, Milan Damjanović. Vaspitači u domu su bili skoro isključivo učitelji. Bili su to ljudi velikog integriteta. Bili smo zaplašeni, napušteni, ojađeni, noću se često budili u košmarnim snovima:jure nas, ubiće nas, a mi ne možemo da bežimo;noge kao da su vezane. Trebalo je mnogo ljubavi i truda da se takve traume razumeju, ublaže, eliminišu. Trebalo je mnogo napora da se sve to uskladi, usmeri, ubaci u "prave vozove", u vozove vaspitanja, obrazovanja, osposobljavanja. Kažu:Ako uđeš u pogrešan voz i sve usputne stanice biće pogrešne. Taj težak i human posao neprekidno, danju, noću, radili su vaspitači u domu. Ubacili su nas u prave vozove. Imali smo veliku sreću što smo naišli natakve ljude. Posedujem jedan dokument, popunjen upitnik iz juna 1946. godine. Taj dokument je interesantan iz više razloga, počev od naziva formulara i pitanja na koje je trebalo odgovoriti. Zaglavlje i pitanja su odštampani ćiriličnim slovima. Zaglavlje glasi:Demokratska Federativna Jugoslavija;Ministarstvo Socijalne Politike;Odeljenje za zaštitu matera, dece i mladeži;Dečji pedagoški list. Pitanja ima 22 i podeljena su u 4 grupe. Recimo, u drugu grupu su svrstana pitanja:pažnja, pamćenje, fantazija, mišljenje, osećanje, volja. Odgovori su dati na sva pitanja. Na kraju, na pitanje Opšta Napomena odgovoreno je:vredan, disciplinovan, lako shvata, rasuđuje samostalno. Marljiv. Naučeno gradivo ostaje trajna svojina. I dalje mu treba pružati pomoć da se razvije do kraja. Ovaj upitnik je popunila jedna vaspitačica u domu. Citat o popuni pedagoškoglista naveo sam jer me je dirnuo svojom sadržinom:koliko u njemu ima topline, sreće, zadovoljstva i ljubavi. Ali trajni pečat na naše odrastanje i vaspitanje ostavila je Angelina Kojić-Gina. Dugogodišnja upravnica doma, od1946. do1955. godine, skoro devet i po godina. Jedna dinamična, energična, pravična, a iznad svega plemenita žena. Učiteljica po obrazovanju, sremica po poreklu, Irižanka. Bilo nas je mnogo, a problema još više, počev od smeštaja, ishrane, odevanja, udžbenika, učenja. Gina je , sa svojih dvoje dece, stanovala u zgradi doma, u jednoj omanjoj sobi. Hranila se sa nama, brinula o nama, o našem zdravlju, učenju, vaspitavanju. Bila je veoma vredna, odličan organizator, kada treba i stroga. Načitana, počev od beletristike(Srpska, Engleska, Francuska, Ruska, Nemačka književnost)do stručne pedagoške literature. Bez obzira na posao u domu od jutra do sutra(jer se sve odvijalo po njenim uputstvima i pod njenim nadzorom)noću je dugo u noć, kad se sve stiša, gorela sijalica u njenoj sobi jer je upravnica gina čitala. (Koliko pamtim po toj strasti za knjigom jedino joj je mogla biti konkurent vaspitačica Sofija Mrdaković). Upravnica Gina je uvela sistem da jednom nedeljno održavamo takozvane četne konferencije gde su se razmatrali tekući problemi, ali i pravilo da se jednom mesečno obavezno na tim konferencijama stavi na dnevni red tačka:šta sam pročitao u toku tog meseca i zašto želim da to i drugi pročitaju. Osnovala je i domsku biblioteku sa priličnim fondom knjiga. Kako smo bili srednjoškolski dečji dom u kome su pitomci bili samo muškarci stalo joj je da svakom svojom pričom, doskočicom, poslovicom, citatom usadi u nas poštenje, čvrstinu, dostojanstvo, što bi se reklo da imamo"stav", da imamo "reč". Parafrazirala je Andrića:Ako ne znaš pametno da govoriš onda mudro ćuti;ako ne znaš ni to onda si niko i ništa. Ljudima, naročito muškarcima ne treba da bude svojstveno da. . . pričaju, pričaju, pričaju, sebi na sramotu, drugima na dosadu, nikome na korist. Za upravnicu, Ginu, bez ma kakve dileme, važi ona;pravi čovek, u pravo vreme, našao se na pravom mestu. Imala je fizičke, radne, moralne i intelektualne predispozicije da skoro do savršenstva radi posao koji je radila u domu, ma sa kog aspekta to posmatrali. Veoma brzo je ulazila u suštinu problema, skoro čitala naše karaktere, radne i umne sposobnosti. Skoro je vizionarski sagledavala granice do kojih, kao pojedinci, možemo doseći. Zahvaljujući tim osobinama ona je nalazila načina da rešava različite, veoma složene probleme. Navodim sledeće:krajem 40-tih, a i početkom 50-tih godina u više nevrata od organa koji finansiraju dom stizala sunaređenja da se svi pitomci, koji imaju jednog, a pogotovo živa oba roditelja, upute roditeljima ili da opština, sa čiji područja potiču, partipicira u finansiranju. Skoro za sve takve pitomce to je značilo kraj boravka u domu, a sigurno i kraj školovanja. Za one koji su, po njenij proceni, obećavali uspešno završavanje školovanja i visoke domete u profesionalnoj karijeri, zauzela se svom snagom i autoritetom. I uspela je. I nije pogrešila. Takvi su završili srednje škole, fakultete, a neki dostigli zaista vrhunske rezultate, u Jugoslovenskim razmerama. Teško je naći reči koje bi bile dovoljne da se iskaže zahvalnost vaspitačima našeg doma i upravnici Gini. Raduje nas što je Zrenjaninska sredina našla način da dođe do tih reči. Već 20 godina dom učenika srednjih škola u Zrenjaninu nosi ime "Angelina Kojić-Gina". Osvrnimo se na još jednu osobu koja je utisnula neizbrisivi pečat na naše vaspitanje, a posebno na naše obrazovanje. Treba razumeti to vreme i tu situaciju. Deca su u prihvatilišta i domove dolazila sa raznih strana, u različitim situacijama i na razne načine. Neke su dovodili rođaci ili komšije, neki su ranije bili smešteni u raznim ustanovama(manastiri, razne zadužbine), a mnogi su dovedeni sa ulice, iz vozova, sa željezničkih stanica. Ovi iz poslednje grupe bili su zapušteni, skoro bosi, izgladneli. Bilo ih je koji do tada uopšte nisu išli u školu, neki su imali završen po koji razred osnovne škole, a poneki i po koji razred niže gimnazije ili građanske škole. Ali je i to malo vredelo jer je vreme velikim delom to znanje izbrisalo. U prihvatilištima deca su razvrstana. U osnovnu školu su išli oni koji je nisu u potpunosti završili ili uopšte nisu išli u školu. U naš dom dolazili su oni koji su imali završenu osnovnu školu jer smo bili jer smo bili srednjoškolski dečji dom. Ubrzo se pokazalo da ima velikih problema:znanje iz pojedinih predmeta slabo ili gotovo nikakvo. To se naročito odnosilo na predmete iz prirodnih nauka(Matematika, Fizika, Hemija)i stranih jezika(Latinski, Engleski, Francuski, Ruski, Nemački). Upravnica Gina je odmah reagovala. Potražila je način da reši taj problem, da nadje osobe koje će držati instrukcije iz navedenih predmeta. Za to je dobila saglasnost i finansijera. Desio se skoro neverovatan slučaj:saznala je za čoveka koji dovoljno poznaje sve navedene(a i druge)predmete i da sam može to da radi. Ona ga je našla i odmah angažovala. Bio je to Mirč Marko, Zrenjaninac, rođen u Zrenjaninu1902. godine. I jednog dana u zgradi doma se pojavio vitak čovek, srednjeg rasta, besprekorno obučen, sa velikom tašnom punom raznih rečnika, priručnika, lenjira , šestara. . . Radio je sa nama više od 10 godina, dolazio i pre podne, i posle podne, i uveče, radio pojedinačno ilči grupno, kad je kome što trebalo. Bio je to čovek za priču. Danas deca(i naši unuci)imaju internet i pritiskom na taster mogu putovati u davnu prošlost ili daleku budućnost, saznati kad je bila bitka kod Zane ili kako žive delfini. Gospodin Mirč(tako smo ga zvali)bio je naš internet. Od njega smo mogli naučiti kako se rešavaju trigonometrijske jednačine, šta je slobodan pad u fizici, ili kako je nastala zen religija. Jako nam je imponovaosvojim znanjem, smirenim glasom, logičnim razmišljanjem. Bio nam je uzor u mnogim stvarima. Imali smo sreću što smo radili sa takvim čovekom i takvim znalcem. I on je nas mnogo zavoleo. Kažu da je govorio, pisao i čitao na 18 jezika, uključujući Starogrčki, Hebrejski i Arapski jezik. Dragi drugovi, pokušao sam u nekoliko slika, opisom samo nekih događaja iz našeg života u domu, da osvežim naša sećanja na to doba, na te dane koji su neizbrisivi u našim životima. Nadam se da ćemo se sresti za pet godina i obeležiti 70 godina od osnivanja našeg doma. Neka bude tako. Hvala vam.