Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja
Dom učenika srednjih škola "Angelina Kojić - Gina", Zrenjanin

 

BILA SU TO DOBRA DECA

Jelica Belić, domaćica i ekonom dečijeg doma.

Dom je bio jedna velika i odbro organizovana porodica, iako u vremenu nemaština posle rata.
Kada se danas masovno prijatelji žale jedni drugima: neće deca ni da mi jedu - ucenjuju, slabo uče, moram i ja sa njima, čovek se neminovno seti doma i zapita: u čemu je tajna njegovih stanara i kako su bez porodice uspeli da postanu i ostanu uspešni ljudi, ko im je to pomagao i na kakav način? U traganju za tim odgovorom, zamolili smo Jelicu Belić, domaćicu i ekonoma doma da nam pomogne, jer to sigurno može: ceo radni vek, sve do penzije, provela je u domovima od Novog Sada do Zrenjanina - sa decom. Dakle, u komfornim vremenima treba se sećati vremena oskudica i zanosa.
- Kada sam stigla iz Novog Sada u domu sam zatekla oko 200 dečaka i mladića, od 6 do 24 godine, šaroliko nema šta, ali je zadatak bio jasan: svi ih treba obući, nahraniti, školovati, vaspitati, zabaviti, stvoriti jednu veliku, dobro organizovanu porodicu. Pomoći je bilo, možda i više od mogućnosti, ali je baš bila važna ta dobra volja. Teško je nabrojati sve pomagače: od društveno političkih organizacija, pa preko socijalne službe opštine, sve do trgovaca i krojača. Prvo smo im sašili uniforme veome lepe, iako tada nije bio neki izbor materijala. Posle je ostao onaj najodgovorniji deo posla: organizacioni, vaspitački i pedagoški. Četiri vaspitača, upravnica Gina i mi, svi ostali, imali smo isti zadatak: da se ta deca ne osećaju bez porodice. Pomagali su i stariji dečaci, pa dežurni. Redovno učenje, sport, imali smo dobrih sportista, pa muzika uz domski klavir i harmoniku, poštovao se kućni red... Naravno, ne na neki vojni način, sve na angažovanjem dece na odgovornost, ali ljudski...
Da ne bi razgovor prešao u inventarisanje uspomena, prelazimo na neobavezno ćaskanje sa zatvorenim notesom. Pričamo o tome da je u pitomcima doma trebalo razviti i ljubav za domaće životinje. Tu je bio i vučjak Ringo za vađenje fudbalskih lopti iz Begeja, pa legendarni magarac Miško koji je ,,glumio" kamion od pijace do doma... Malo po malo, dođosmo do najlepšeg podatka: OSOBLJE DOMA I NJIHOVA DECA HRANILI SU SE NA ISTOM KAZANU SA SVOJIM VASPITAČIMA! Taj detalj mi se učinio značajnim, čak mi je izgledao i kao deo odgovora na ono prvo pitanje! Dakle, ličnim primerom je trebalo dokazati ono što se po ceo dan govori. Tajni uspeha ovih mladih ljudi sigurno ima još, ali je jedna od njih možda i u tome kazanu za sve. Da su tada možda nahranjeni privilegijama, ko zna šta bi bilo... Eto poruke i za danas: ne obećavajte deci avione i kamione ,,ako to pojedeš i ako učiš sine"...

V. Zorić