Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja
Dom učenika srednjih škola "Angelina Kojić - Gina", Zrenjanin

 

Sanjali smo bombone

Zrenjanin je te poslednje subote u septembru hiljadu devet stotina osamdeset i četvrte bio ponosan na jednu generaciju. A, ona se okupila ispred zgrade u ulici Narodnog Fronta broj 3, da otkrije spomen - ploču, spomen zahvalnost gradu na Begeju i društvenoj zajednici.
Nalazimo se ispred doma u koji su pre četrdeset godina, prvih dana po oslobođenju Zrenjanina, počela da pristižu deca palih boraca, žrtve fašističkog terora i druga nezbrinuta deca bez roditelja. Bili smo sami, a ipak, nismo se tako osećali. Brigu o nama preuzela je društvena zajednica - zrenjaninski dečiji dom. Spomen - ploča koju danas otkrivamo, neka podseća na humanost naše revolucije, na njenu brigu prema čoveku i njegovoj sudbini. Neka opominje da se rat, njegove strahote i posledice više nikad ne ponove, da se dečiji domovi više nikad ne otvaraju, da ustupe mesto domovima mladosti - rekao je ispred svojih drugova Risto Kusmuk.
Risto i hiljadu drugih mališana podarili su revoluciji najmilije što su imali - svoje roditelje.
U zrenjaninski dečiji dom za ratnu siročad mališani su počeli da pristižu prvih oktobarskih dana1944. godine. Bilo je to, u stvari, prihvatiliste, osnovano odlukom Vojne komande naše Narodnooslobodilačke vojske, u koje su dolazila deca iz cele zemlje.Tačnih podataka nema. Ali računa seda je kroz zrenjaninski dom, za njegovog šesnaestogodišnjeg postojanja prošlo oko hiljadu mališana. Gradski odbor nam je dodelio zgradu bivše bolnice u Zrenjaninu koju smo preuredili u učionice I spavaonice. Snalazili smo se kako smo znali i mogli a sada ću da priznam da smo do prvih sijalica došli tako, što smo ih ,,odvrnuli" iz grdskog odbora… Uz pomoć starijih dečaka organizovali smo kućni red i počeli sa nastavom. Knjiga nije bilo, morala sam da otputujem u Beograd i po antikvarnicama skupljam ono što je ostalo. Posle smo iz istih knjiga zajedno učili - vaspitači i đaci. Želeli smo da ih što više naučimo, ali prvenstveno da od njih napravimo ljude - čestite,skromne i radne - priča Angelina Kojić. Prva upravnica dečijeg doma za ratnu siročad u Zrenjaninu.
Pod istim krovom zgrade u ulici Narodnog Fronta ziveli su domci i vaspitači sa svojom decom. Jeli su isti hleb, kako se to kaze, prvi ustajali i zadnji odlazili u krevet, radovali se uspesima domaca, bdili nad njihovim bolestima, strogi bili kad je to trebalo…Jelica Belić, ekonom doma, setno i sa ponosom priča kako su nabavljali materijal za šivenje bluza. Priseća se i magarca Miška, koji je bio odlična ,,zamena" za kamion; vučjaka Ringa, domskog ljubimca koji je poslušno skakao da vadi lopte iz Begeja, da se deca ne bi prehladila… Domci nikada neće zaboraviti plemenite žene iz Torde, kaže Pero Crnogorac, koje su u vreme bonova i tačkica našle načina da mališane bez roditelja počaste kolačima. Nikada neće zaboraviti prve lekcije o domovini, rodoljublju, zajedništvu, bratstvu i jedinstvu…
Svi su se, ustvari, nekako trudili da domcima zamene roditeljsku ljubav, da ih izvedu na pravi put, načine od njih čestite članove naše zajednice. Živeli su kao jedna velika porodica, delili podjednako dobro i zlo, trudili da se ne razlikuju od svojih vršnjaka. Šta više, želeli su da se iskažu, da opravdaju tu brigu koju im je društvo i posebno grad Zrenjanin posvećuju. Dokažu svoje mogućnosti i sposobnosti, nastave delo svojih roditelja. Nije im bilo lako. Posleratna obnova i izgradnja, ekonomska blokada Jugoslavije. Tražila je od svih da se dokažu na delu. Tek stasali - s posebnim elanom i entuzijazmom su se prihvatali obaveza i zadataka. I na svim poljima prednjačili, radovali svoje vaspitače.
- Sanjali smo bombone, punje tanjira spanaća, marmeladu … Zamišljali su i kako nam izgledaju braća i sestre, tragali za njima preko Crvenog krsta. Nažalost, uglavnom su stizali odgovori - nepoznat - priča Svetislav Cvjetičanin.
Upravnicu Angelinu Kojić godinama je pratilo osećanje straha - kako će se domci snaći kada se sami otisnu u život. Strah je, pokazalo je vreme i sama deca, bio bezrazložan! Domci su bili dobri đaci, sportisti i udarnici na radnim akcijama, primani su u partiju sa velikim poverenjem… Domska pripadnost međutim, nikad se nije zaboravljala, dobročinstvo i širokogrudost Zrenjanina. Zato su se 29. septembra, kada je i njihov Zrenjanin slavio 40-godišnjicu oslobođenja, ponovo našli na okupu. Došlo ih je oko dve stotine, iz svih krajeva Jugoslavije, a dosta i onih koji su zauvek ostali u gradu na Begeju. Došli su, kako reče Pero Crnogorac, da ožive uspomene, osećanja na sve ono što njihovu okrnjenu mladost uzdiže do nezaborava. Pre spomen-ploče, dom su urezali u svoja sećanja.
Trebalo je slušati njihove aplauze kada su u veliku salu zrenjaninskog Doma mladosti ulazili stari vaspitači, upravnica Angelina Kojić. Trebalo je čuti reči legendarnog revolucionara narodnog heroja, junaka socijalističkog rada - generala Koste Nađa. Komandanta njihovih očeva i majki, koji je bio vidno uzbuđen ponašanjem domaca prema vaspitačima i Zrenjaninu. Teško je bilo zadržati suze kada su vaspitači prepoznali svoje dečake, grlili se i ljubili - sada s majstorima svog zanata, uglednim naučnim radnicima, doktorima, inženjerima, visokim oficirima Jugoslovenske narodne armije, poznatim piscima, slikarima, sportistima…
Kao nekada, posle su svi zajedno autobusima, otišlu u obližnju Ečku. Da se prisećaju druženja, neko od gostiju reče ludovanja… Potrudili su se da sami izrade povelje zahvalnosti za generala Kostu Nađa, vaspitače, društveno-političke organizacije… U njima su bili škrti, ali jasni, onako domski na svoj način. Poručili su da više nikada ne ginu majke i očevi, da nikada ne bude dece bez roditeljske brige i ljubavi, da više nikada ne bude rata. Obavezali su se da će nastaviti da prenose ideale stečene u Domu, a oni su, treba li naglašavati, utkani u izvorište naše revolucije.
Zato je Zrenjanin ponosan na svoju generaciju domaca.