Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja
Dom učenika srednjih škola "Angelina Kojić - Gina", Zrenjanin

 

UVEK DRAGA

Deca revolucije, sa pašnjaka, iz opanaka, bez detinjstva i porodice nikad neće zaboraviti svoju drugu majku Agelinu Kojić

STEVAN POPOVIĆ

Gde su sad, šta li rade deca majke Angeline? Onih 900 mališana što su, strahom raširenih zenica, toplu roditeljsku ljubav, svoju drugu porodicu, našli u Domu dece palih boraca u Zrenjaninu 1945.godine. Stvarno, kojim životnim putevima idu, šta za njih znači ovih 20 godina? Nose li još uvek nostalgiju izgubljenog detinjstva i setu za očevima i majkama što su ostali na bojništima Revolucije?

KAO BRIŽNA MAJKA

Jedna velika, mnogočlana porodica odavno nije više na okupu. Deca cu odrasla, završila škole i - razišla se. Njihova druga, ali jedina majka Angelina Kojić, dugogodišnja upravnica zrenjaninskog doma, živi svoje pezionerske dane u skromnom stanu na periferiji Novog Sada. Veza između njih, međutim, nikad nije prekinuta. I danas, posle toliko godina, tetka Gina, kako su je zvali njena deca, brižno prati i raduje se uspesima nekadašnjih svojih štićenika.
Ova izuzetna plemenita žena, koju samo nedavno posetili, okružena uspomenama i brigom za svoju mnogobrojnu decu, sa ljubavlju nam je govorila o nekadašnjim "domcima", njihovim životima putevima i uspesima. Raduje se što joj nekada uplaseni dečaci, sad odrasli ljudi, poklanjaju toliko pažnje, pišu joj, posećuju je kada je bolesna. Stižu pozivi na porodične svečanosti, pozdravi i tople želje. Pri slučajnim susretima ožive sećanja na onih deset zrenjaniskih godina. Tetka Gine se uvek materinski brižno raspituje o nekome koji se duže ne javlja, ponekog posavetuje, ponekog izgrdi, baš kao i nekada.
Angelina Kojić i danas prati živote svoje mnogobrojne dece kojima je posvetila najbolje godine. Svi oni, kako nam kaže završili su ili završavaju škole, mnogi su osnovali porodice, imaju dece… Nekoliko stotina imena, zanimanja i mesta boravaka sa nepogrešivošću nam je rekla.

VELIKA RADOST U DOMU

Pred nama su albumi slika, grupne fotografije, mnogobrojna pisma. Tetka Gina nam je dugo pričala o malim radostima, životu u domu, teškoćama, naročito prvih godina posle rata. O tome kako je iz kuće u Ulici Narodnog fronta broj 3 u Zrenjaninu ispracala svoju decu u život. Prvu generaciju od 300 mališana tetka Gina je primila u dom, 1946. kada je zvanično i osnovan i ona postala upravnica. To su bila deca iz svih krajeva zemlje. Mnogi od njih nisu ni zapamtili roditelje.
Kada je, posle dosta godina, ova prva generacija položila maturu, to je bila prva velika radost u domu. Iz albuma slika, poklonjenog upravnici, gledaju nas nasmejnih mladići sa onih poznatih maturantskih fotografija gde su svi u istom sakou, košulji i kravati. "Zivot je dug, bice dobra i zla,svega ce biti"- citirane su reci velikog Čehova-a odmah zatim posveta: "Draga upravnice, mi deca Revolucije, deca sa pašnjaka, iz opanaka, mi bez detinjstva, porodice, sećajući se dana kad nas je ujesen godine 1945. ratni vihod zameo u tuđini, daleko od rodnih ognjišta poklanjamo vam album radi sećanja na vreme kad ste nas učili da postanemo ljudi. Ma koliko ovaj poklon bio skroman, neka on bude ne samo uspomena, već i osuda rata, zahvalnost nasa narodu".
U Zrenjaninu se i danas prepričava upornost i dovitljivost Angeline Kojić da svojoj mnogobrojnoj deci obezbedi nesmetano školovanje. Ona o tome nerado priča, ali ističe da kroz dupli niz godina nikad nije dozvolila da se deca iz doma bilo čime razlikuju od svojih vršnjaka iz grada, sa kojima su pohađali školu. Tako su deca iz doma uvek bila lepo obučena, pedantna, a u učenju sa njima se niko nije mogao meriti. Zato je većina njih završila fakultet, a mnogi su postali veoma poznati i cenjeni stručnjaci u svojim sredinama.
Bilo je dosta nestašluka, ali nikada takvih da bi se dom stideo pred gradom, koji ga je tako nesebično pomagao. Svake nove godine, priseća se tetka Gina, njene dečake posećivale su devojčice iz raznih mesta koje su isto tako rasle i školovale se u domovima dece palih boraca. To je uvek bio događaj kome su predhodile veoma brižljive pripreme. Dom je imao dva klavira i dve harmonike, pa su mnogi decaci naučili veoma lepo da sviraju na ovim instrumentima.
I docnije, kada su mnogi sa stipendijama otišli na studije i napustili dom, oni su se letnjih i zimskih raspusta vraćali u Zrenjanin, a tetka Gina ih je prijateljski dočekivala, vodila na more ili planine, zajedno sa onim mladjim koji su još uvek pohađali srednju školu.

Mnoga poznata imena

A gde su i šta sada rade? Ima ih, priseća se tetka Gina, u svim krajevima zemlje, na svim poslovima. Svi su se uglavnom dobro snašli i lepo zive. Neki, pak, od njih postali su poznata imena u celoj zemlji.
Preko 200 mladića završilo je fakultete, vojne akademije i druge visoke škole. Neki su položili doktorate nauka, postali asistenti i docenti poznatih fakulteta, primljeni u savez književnika, postali istaknuti drustveno-politički radnici privredni stručnjaci. A jedan od njih - Milan Galić - postao je sportski idol nacije. On je još u sedmom razredu gimnazije otišao iz doma za sportskom slavom, ali sa amanetom tetke Gine da ipak, pored svega, treba da završi fakultet. Što je ovaj poznati fudbaler završio pravo - možda najviše ima zasluga njegova nekadašnja upravnica koja je ovom, nekada tihom i povucenom dečaku, poklonila mnogo tople roditeljske ljubavi.
Evo još nekoliko imena kako nam kazuje Angelina Kojic: Mita je elektroinženjer jednog bosanskog giganta, nekada nestašni Hamdija je profesor, Dusko je asistent pravnog fakulteta u Nišu-on je položio doktorat nauka, Mića je asistent Mašinskog fakulteta u Novom Sadu. Takvog đaka, kaze tetka Gina, nikad nigde nije bilo: od osnovne škole do završetka fakulteta on je znao samo za odlične ocene. Isto kao i književnik Muharem Pervić, glavni urednik Beogradskog književnog časopisa ,,Delo" i asistent na VPŠ-I u Zrenjaninu Boško Latinović, koji su se uvek u školi isticali iznad svojih vršnjaka. Dobar đak je bio Ljubomir Tešić koji je ovih dana primljen u savez književnika, posto mu je jedno ugledno beogradsko izdavačko preduzeće objavilo roman. Njegov brat Momčilo postao je lekar. i tako redom, nema kraja dugačkom spisku. Iduce godine na 1. maj sastaće se majka Angelina sa svojom nekadašnjom decom da se podsete kada ih je, kako oni rekoše, učinila da postanu ljudi. Tada će verovatno ova žena shvatiti koliko je plemenit i ljudski posao radila u deset zrenjaninskih godina.