Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja
Dom učenika srednjih škola "Angelina Kojić - Gina", Zrenjanin

 

MAJKA HILJADU DECE

Četrdeset osam fotografija na stranicama albuma. Vedri mladićni pogledi i osmesi za nju. Upravnicu...
A pri prvom susretu s njom nisu se smejali. Bili su tada čupavi, musavi mališani u kratkim pantalonama. Plašljivi i neodlučni stajali su na pragu Srednjoškolskog doma za decu bez roditelja u Zrenjaninu. Ništa nisu doneli sa sobom, sem strašnih tajni u svojim srcima, čitavih malih pomaka koje je život napisao za njih još u detinjstvu.
Dočekala ih stroga i odmerena crnomanjasta žena koja je pre ulivala strahopoštovanje nego poverenje. Ali ubrzo su dečaci promenili mišljenje o njoj. Onom čudnom dečijom intuicijom otkrili su njeno veliko srce.
Srce u koje ih je primila sve. Osam stotina dečaka za deset godina svog upravnisanja.
Kažnjavala ih i volela. Radovala se i tugovala sa njma. Uvek su je zvali upravnica. Nekako suviše zvanično. Ali ipak ona u životu svih njih znači pažnju pažnju, prijateljstvo ljudi. Sve njihove dvojke, petice žalostile su je i veselile. Svaka diploma zanata, srednje škole, a sada već i fakulteta koje su stekli njeni pitomci, zanči u njenom životu jednu ljudsku radost više i jednu brigu manje.
Veliki je broj štićenika Doma koji su završili razne zanate ili srednje škole, a dvanaestorica već imaju fakultetsko obrazovanje. Musavi, čupavi u krutim pantalonama, koje su 1946 godine doveli u zrenjaninski dom, danas su električari, stolari, službenici, profesori, pravnici, ekonomisti, inženjeri lekari. Imaju svoje porodice. I osmehe na licima.
A, ona ih je gledala kako rastu, strahovala nad svakom njihovom dečijom bolešću i smeškala se prvim mladićkim maljama na obrazima. Prekorevala ih zbog pušenja i nestašluka, zbog opomena i ukora u đačkim knjižicama. Zajedno sa njima pokušavala da pronađe izgubljene porodice i prava imena ovih dečaka bez krštenica ali sa bolnim tajnama u srcima.
Gina Kojić već davno nije upravnica Doma u Zrenjaninu, ali, za sve njih ona je to još uvek. I mnogo više. Mnogo više...
Stižu i uvek će stizati pisma, dopisnice, čestitke. Svi još uvek imaju nešto da joj jave. Ili da je makar samo pozdrave. Jdean je diplomirao, drugi jenašao dobro zaposlenje, treći se oženio, a četvrti je dobio dete. Asve te radosnevesti oni žele da podele sa svojom upravnicom.
Jer znaju da će je sve to iskreno obradovati. Da će je veseliti ponovni susreti i zato nijedan ne propusti da je poseti kada doputuje u Novi Sad. A, neki dođu specijalno zbog toga. Za praznik Republike najavljeno joj je nekoliko poseta.
Za praznike se obično putuje kući, roditeljima, majci. Ali za mnge od njih je to ona. Za drugu majku ne znaju. Prihvatila ih je kao čupave musave mališane u kratkim pantalonama i učila da ne misle na prošlost, nego da veruju u budućnost i život koji je tek bio pred njima. Učila ih da postanu ljudi. Da se raduju. Da vole.
Zato je Boško danas profesor matematike. Zato će Mića biti mašinski inženjer.
I zato Boško, Mića, Pera, i destine i stotine njih nikada neće zaboravitit malu crnomanjastu, sada već prosedu ženu. Jer put školovanja koji su prošli zajedno sa njom nije bio lak, ni jednostavan. Oni koji u prvo vreme na studijama nisu imali stipendije, uvek će se sećati paketa koje im je upravnica slala iz Doma. Tačno protiv propisa. Ali kako je mogla da to ne čini, kada je znala da su njeni dečaci u Beogradu u teškoj situaciji. Zbog njih je postala prekršitelj. Ali sigurno je da zbog prekršaja nikada neće mučiti savest.
Niti će bilo kada prekorevati samu sebe što je prilikom revizije u Domu sakrivala mališane koje nisu hteli da otpuste, iako su pronađeni njihovi roditelji. Obično je to bilo u slučajevima kada je ona procenila da će mališanu biti bolje u Domu, nego kod majke koja još ima dece, a jedva zarađuje i za sebe. Pogotovo kada su je dečaci preklinjali da ih ne da od sebe. Bili su čupavi musavi mališani u kratkim pantalonama. Danas su električari, bravari, profesori, lekari. Imaju svoje prorodice. I osmehe oko usana.
I dragocenu uspomenu na upravnicu. Molila je da se njeno ime ne spominje. Ali, iomako bi svi pogodili da je to Gina Kojić.

DRAGA UPRAVNICE,

Mi, deca revolucije, deca sa pašnjaka, iz opanaka, mi, bez detinjstva, porodice mi, dvadesetogodišnjaci, studenti, sećajući se dana kada nas u jesen godine 1946 ratni vihor zameo u tuđinu, daleko od rodnih ognjišta, poklanjamo vam ovaj album radi sećanja na vreme kada ste nas učili da postanemo ljudi...