Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja
Dom učenika srednjih škola "Angelina Kojić - Gina", Zrenjanin

 

GOROSTASI U ZAGRLJAJU ZMAJA

Danas ljudi od nauka i poštenja, nekada dečaci u štrikanim džemperima i opančićima od sirove kože, razorenih ognjišta, zagrlili su se opet sa svojom upravnicom i majkom Angelinom Kojić i ostalim osobljem da obeleže četvrtu deceniju osnivanja doma pod čijim krovom su stasali.
Bili su zlatni dečaci, danas su zlatni ljudi. Prošle subote, deceniju nakon poslednjeg viđenja, dečačkom srčanošću poleteli su opet u zagrljaj Zmaja. Jedna majka srela se sa dvestotinak svoje dece u Zrenjaninu, gde je obeležavana četvrta decenija od osnivanja Doma za ratnu siročad i drugu decu bez roditelja. Doma, čiju su upravnicu Angelinu Kojić davno, iz milošte i zahvalnosti, prozvali Zmaj.
Strahote ratnog vihora slale su Angelini Kojić jecaje i ropce na hiljade majki kroz rukom štrikane džempere dečaka. Stizali su u Zrenjanin vozovima bez voznog reda, prelazili reke po bačvama, drhtali od pretnje zlobnika da ih odvode tamo negde gde se od dece kuva sapun. Angelina Kojić postala im je mama Gina. Zmajevito je svoje dečake izvela na put: doktor koji je sa 12 godina krenuo u prvi razred na svečanost je čitao poruke upućene najvišim forumima u zemlji u kojima stoji da niko ko je rastao i školovao se pod krovom zrenjaninskog doma nije imao mrlje u životu. Dostojanstveni starešina Armije, inženjer, vrsni majstor, ekonomista, naučni radnik, svako je od njih uručio povelju zahvalnosti onima koji su im uz majku Ginu omogućili da postanu to što jesu. Do suza su bili dirljivi ti trenuci, naročito oni kada su povelje primali majka Gina i narodni heroj Kosta Nađ, komadant naših očeva, kako su kazivali bivši domci.
- Kako me se ne sećaš... Ja te nisam zaboravio. Zvali su te Stenica.
Ta, to si ti Pacove... Što si tako osedeo, ne može čovek da te prepozna.
Kroz smeh su tako ulicama grada na Begeju, dok su u redu, dvoje po dvoje, išli da polože cveće na spomenik narodnog heroja Žarka Zrenjanina. Danilo Jović, danas penzioner u Sarajevu, došao je u dom među prvima. Stigao je sa grupom dečaka sa Romanije. Iz četiri kuće Jolovića u selu Sokolcu partizanski je poginulo 12 čeljadi.
- Do Zvornika su nas najpre vodili pešice, a to je oko 100 kilometara - seća se Danilo Jović. - Neki nisu napunili ni desetu. U banju Koviljaču smo stigli premostivši Drinu bačvama, a u Šabac vozom. Onako uplašeni i čemerni tražili smo u vozu ćoškove, zavlačili se gore na prtljažnike. U Šapcu smo bili 27 dana, a jednom se nismo presvlačili. Samo su nas parili zbog tih prokletih stenica. Ja sam najpre bio u domu u Beogradu, odakle sam prebačen u Mokrin, pa u Jaša-Tomić, a u Zrenjanin sam stigao sa još 70 dečaka. Bačve su se dva puta urezale u moje detinje sećanje. Prvo na Drini, hladno i strahovito, a onda ovde kod majka - Gine. Vaspitači su nas kupali u bačvama, bili su to veseli trenuci.
Posle kupanja, velika razonoda đacima domcima bio je stari radio ,,Tesla". Nije bilo divnijeg prizora od zelenog magičnog oka, čiji treperenje je razvijalo krila mašti.
- Ja sam onaj što je uvek pevao ,, Oj, Moravo..." - potseća Nebojša Bačević. Dabome, ,,Tesla" me tome naučio.
- E, a ti si danas zlatni čovek - obraća ih se nekolicina Radetu Stuparu, rođenom u Krajini, a danas direktoru veleprodaje SOUR IPM ,,Majdanpek",
- Da, posle svih teških trenutaka u životu, dolazim ja u to bogatstvo, gomila zlata oko mene, a u mislima majka Gina - kaže Rade Stupar.
- Deco, ma u kom se bogatstvu nalazili, nikada ne uzimajte, jer to niste radom stvorili, a upornim radom stvorićete još veće bogatstvo.
Te mermerne reči majke - Gine uklesale su se u svu njenu decu. Majka Gina je i ćutke dečacima klesala poruke za život.
- Kada je bio slobodan dan i nedelja, gledao sam na zrenjaninskim ulicama izloge sa kolačima - seća se Rade Stupar. - Naišla je jednom majka Gina, odvela me kod sebe i dala mi kolač i po! Ništa mi nije rekla. Sutra posle ručka pred svakim detetom bio je taj isti kolač, koji sam ja gledao u izlogu. Obećala ih je i za svaku subotu i nedelju, a takve iste kolače danas na trpezi imaju moji sinovi Predrag, Nenad i Srđan. Taj kolač se u našoj kući zove majka - Ginin kolač.
Nebojša Bačević je na susretu u Zrenjaninu doneo svoju knjigu uspomena. Od nje će, kaže nastati roman ,,Zvezde". Uvek kada mu je bilo najteže, gledao je u zvezde kako krase nebo. U knjizi, zapravo svesci, su požutele fotografije, između ostalih i jedna sa kozom Žuži, pa isečak iz novina u kojem stoji da je u sredu, 20.februara 1957. godine vreme bilo malo i povremeno oblačno. Toga dana je Nebojšu pronašao otac Mihajlo.
Kao što je bilo toplo poletanje u zagrljaj Zmaja, isto tako se pozdravljalo sa osobljem bivšeg doma: vaspitačicom Sofijom Mrdaković, tetka - Jelicom Belić, čika - Milanom Lazarevićem. Uspomena i tu na pretek. Čika Milan je bio knjigovođa u domu.
- Odobravao nam je novac za epruvete, kada smo krenuli u hemijsku školu - seća se Vuk Vračar, danas inženjer tehnologije.
Naučio nas je da od jednog dinara stvorimo dva. Pošalje nas nešto da kupimo i kaže d kusur možemo zadržati, a ono nemaš ni za šibice.
Vuk Vračar ima jos dva brata: Slobodan živi u Bariču, a Nikola u Bukovičkoj Banji. Odrastali su po različitim domovima, a evo sada se sva trojica, da ožive uspomene, sretoše ovde. Iako je dom u Zrenjaninu bio namenjen dečacima, ne znači da ta velika bratska porodica nije imala i sestre. Bila im je to i ostala majka - Angelinina ćerka Zvezda. I ona i njen rođeni brat Momčilo jeli su iz istih kazana sa drugom decom, a tako je bilo i sa decom ostalog osoblja.
- Mi nismo ni za modom zaostajali - kaže Mirko Čordaš koji sad živi u Rujevcu. - Ko zna koliko je puta Gina odlazila u narodni odbor da se izbori za velur kapute, za cipele sa debelim đonom koje škripe, za karirane košulje koje se uz vrat zakopčavaju sa dva dugmeta.
Razredne starešine škola u Zrenjaninu borile su se da u odeljenjima imaju što više đaka iz doma.