Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja
Dom učenika srednjih škola "Angelina Kojić - Gina", Zrenjanin

 

DECA LEČENA OD TUGE

Stotine, različitih sudbina, sličnih jedino po tome što je svaka na svoj način dirljiva i potresna, splele su se poratnih godina u prihvatilištima ratnih siročadi. Pucalo se još uvek kada su stvarani domovi za decu prema kojoj se život poneo najsurovije što može biti: nije im uskratio samo detinjstvo, nego oteo i roditeljsku ljubav.
Pristizala su sa raznih strana, izmučena, preplašena, bolesna, mnoga pravi iz šume, mnoga sa još svežim sećanjima kako su im najbliži mučeni i ubijeni. Brigu o njima preuzela je domovina, dok su borbe za njeno oslobođenje još trajale.
Šest dana nakon što je Zrenjanin oslobođen, osnovano je prihvatilište za decu palih boraca i žrtava fašističkog terora. Dečaci iz svih krajeva zemlje, kojima je ratni vihor odneo roditelje, stekli su ovde svoju novu porodicu, pa i više od toga. Razvejane sa ognjišta izgorelih kuća, sakupili su ih tu prvih dana oktobra 1944. godine, da ih nahrane i obuku, ali i da im vrate veru u ljude. Stara jednospratnica na obali Begeja pružala je utočište mališanima, koji su ostali bez igde ikoga, ali ne i sami. Za sedamnaest godina prošle su kroz nju stotine ratom povređenih dečaka i nisu je zaboravili, baš kao ni Zrenjanin i njegove žitelje.
Domovi za ratnu siročad nicali su te prve jeseni u slobodi širom Vojvodine. Kroz desetak domova, prošao je zajedno sa starijim bratom Vladimirom i Svetislav Cvetičanin. Iz bihaćkog kraja, rođeni u selu Izačić, gde su među postradalima na Garevcima bili njihov otac i svi stričevi, braću Cvetičanin doveli 1946. u Banatsko Novo Selo. Mlađem, Svetislavu bilo je osam godina. Ređali su se potom i drugi domovi, sve do 1952. kada je marljiv đačić dorastao za srednju školu. Obreo se u Zrenjaninu sa nerazdvojnim drugom Milanom Galićem, budućim vođom navale jugoslovenske fudbalske reprezentacije.
Kada se danas priseća davnih godina domskog života, Svetislav Cvetičanin prvo će pomenuti ,,Majku-Ginu", Angelinu Kojić, tadašnju upravnicu Dečjeg doma u Zrenjaninu. Svakog od njenih 700 dečaka ponešto veže za ovu izuzetnu ženu, za sve zajedno ostala je ,,Majka-Gina". Umela je ova energična učiteljica iz Srema da im podvikne, da pripreti, čak i kad pertle na cipelama nisu dobro vezane.
Pod istim krovom zgrade u Ulici Narodnog fronta živeli su mališani i vaspitači. Hranili su se na istom kazanu. U vreme oskudice, kada je svaki Jugosloven kupovao na bonove i tačkice, izuzetaka nije bilo. I namirnice za dom nabavljane su uz kartice. Magarac Miško strpljivo je donosio svaki ručak za domce. Najčešće - sočivo. Za praznik u trpezariji gde se jelo u tri smene, bilo je svečanije, uz kolače. Uprkos tačkicama, žene su u tim prilikama uvek posećivale dom, nalazile su načina da mališane, bez roditelja počaste slatkišima.
Do knjiga se teško dolazilo. Iz jednog udžbenika istorije čitao je i nastavnik i đak. Većina mališana do dolaska u Vojvodinu nisu znali šta je knjiga, ali ubrzo su postali dobri učenici. Zato što su se svi trudili da nam zamene roditeljsku ljubav, veli Cvetičanin, osećali smo da moramo opravdati brigu koja nam je bila posvećena. Posle školovanja neki, među njima i naš sagovornik, ostali su da žive u Zrenjaninu, a drugi su odlazili. Ali, ma gde bili, danas su to ljudi poštovani u svojim sredinama, valjani očevi. Čuvaju adrese, zajedničke slike i uspomene, jendi o drugima čitaju u novinama. Tako se rodila ideja za susrete zrenjaninskih domaca u gradu, čijim se stanovnicima još uvek osećaju, mada su rođeni širom Jugoslavije.
Među onima koji su jesenas na prvom susretu domaca deset godina ranije u Zrenjaninu, dočekali stare drugove bio je Boško Latinović. U to vreme direktor zrenjaninske Više tehničke škole, magistar matematike pred doktorskom disertacijom, mogao je da pozdravi lekare, sudije, političare, inženjere, oficire, književnike, visokokvalifikovane stručnjake... A u svakom od njih Latinović je prepoznao golobrade momke iz ovog i njihovog doma, te velike porodice gde su delili dobro i zlo i koja im je na najbolji način zamenila ono što im je rat oteo.
U povelji zahvalnosti gradu i njegovim žiteljima, bivši domci na poslednjem susretu, otvorili su srce. Zahvalili su im za školske lekcije i što su sa njima delili radost nad peticama, udarničkim značkama i sportskim uspesima, što su bdeli nad njihovim bolestima i zajedno tragali za izgubljenom braćom i sestrama.

Petar Lazičić, Nedeljni Dnevnik, 7. jul 1985.