Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja
Dom učenika srednjih škola "Angelina Kojić - Gina", Zrenjanin

 

Novi Sad, Gradsko groblje, 17. novembar 1987 god.
Oproštajni govor nad grobom Angeline Koijć, dugogodišnjim upravnikom Dečjeg doma u Zrenjaninu.
Govor napisao i pročitao Boško Latinović, bivši pitomac Doma.


Draga poštovana upravnice,
Dragi domci,
Dragi prijatelji i poznanici,

 

Opet se okupila naša mnogobrojna porodica. Ovog puta se okupila da isprati svog najvoljenijeg člana, našu voljenu upravnicu, našu majku Ginu.
Jednom prilikom je jedan hroničar napisao da nkiad nije video majku sa više sinova. Tvoji sinovi su ovde, poštovana upravnice. Ovde stoje tvoje Alekse, Ante, Avde, Antali. Stoje neizmerno žalosni, ali grdi i ponosni što su imali takvu upravnicu-majku.
Dragi prijatelji i poznanici,
U onim teškim danima ratnih strahova i užasa slili smo se iz cele Jugoslavije, sa pašnjaka, bez opanaka, bez detinjstva, u ovu plodnu ravnicu, Naša društvena zajednica, i pored nebrojenih drugih ratnih posledica i poratnih poteškoća, preuzela je staranje o našem detinjstvu, srećnijoj mladosti i radnim uzletima.
Mi to znamo, mi to pamtimo,
Neposrednu brigu o našem svakodnevnom životu vaspitanju vodili su plemeniti i humani ljudi. Naša draga upravnica prigrlila nas je majčinim zagrljajem.
Bili su to dani kada se malo imalo a mnogo je htelo, kada se sokudno živelo a mnogo radilo. Naša Draga upravnica radila je sa nama školske lekcije, neizmerno se radovala nad našim peticama, udarničkim značkama i sportskim uspesima. Brinula se nad našim bolestima, tragala za našom izgubljenom braćom i sestrama. Zahvaljujući ogromnoj energiji, mnogim neprospavanim noćima učinila je da obeshrabrena i nemoćna deca saznaju svoju moć iveličinu.
Mi to znamo, mi to pamtimo,
Prošle su godine i decenije. Postali smo čestiti i pošteni ljudi.
Nikada se nismo razdvajali. Stalno je neko navraćao od tvojih Aleksa, Anta, Avda, Antala. Kao što si se radovala našim peticama, našim udarniškim značkama, našim prvim ljubavima, bilo ti je puno srce kada ti je Aleksa pričao da je Ante vrstan stručnjak, kada ti je Ante pričao da je Avdo brižan suprug i otac, kada ti je Avdo pričao da je Antal dobio unuke...
Tako se radovati mogla samo majka.
Mi to znamo, mi to pamtimo,
Ostaje za priču kako je jedna žena, u tako teškim uslovima, mogla da iskaže toliko fizičke snage da tako uspešno obavi tako delikatan posao. Od bezbroj različitih sudbina, od bezbroj različitih drama navodimo sledeću epizodu. Šest meseci našoj upravnici je trebalo da iz poneke reči, priljateljskim pristupom i ko zna kakvim još lukavstvima od Ivana i Mihajla, za koje se znalo da su braća, sazna da su Jevreji. Zastrašeni mališani, jedan od 4 a drugi od 7 godina, konačno su kazali da su Isak i Moris i da su im roditelje kamionom odveli neki ljudi. Nikad ih više nisu videli.
Poslednjih godina, u više navrata, pri susretima sa našom upravnicom, više nas nije isticalo da bi od velike koristi bilo da se zabeleže njena iskustva, njeni pedagoško-didaktički metodi. Bilo bi to svojevrsno pedagoško štivo koje bi neprocenjivo obogatilo pedagošku literaturu ipraksu. Nažalost, godine, bolest idruge poteškoće-a teškoće su deo sudbine naše upravnice-učinili su svoje.
Draga naša upravnice,
Ima među nama pedagoga po pozivu, vrsnih majstora pera. Učinićemo sve napore da bar deo tog bogatstva odvojimo od zaborava.
Draga naša upravnice,
Odlaziš, a u našim srcima ostaješ draga kao što je draga majka, poučna kao bajka, plemenita kao ravna Vojvodina, visoka kao planina, velika kao ljudina. Neutešni, a gordi i ponosni tvoji-za tebe uvek- dečaci-momci-domci.
Neka ti je večna slava i hvala.