Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja
Dom učenika srednjih škola "Angelina Kojić - Gina", Zrenjanin

 

PRIČA HILJADU SUDBINA

Pre četiri decenije Dečiji dom u Zrenjaninu širom je otvorio vrata deci palih boraca i žrtava fašističkog terora i deci bez roditeljskog staranja iz cele zemlje. Mališani, koje je ratni vihor otrgao iz roditeljskog naručja stizali su u Zrenjanin, gde će pod okriljem društvene brige provesti dobar deo svoga detinjstva i mladosti...
Više od četvrt veka posle detinjstva velika porodica nekadašnjih pitomaca bila je u subotu, 29. septembra, ponovo na okupu. Baš kao i posle rata, stigli su iz svih krajeva Jugoslavije, da tu, na izvorištu svojih uspomena, vide jedni druge i ispričaju ,,sve ono što se desilo" za ovih dvadeset ili trideset godina od kad se nisu videli. Hol nekadašnjeg doma bio je ispunjen žagorom. Iako se dugo nisu viđali odavala ih je poneka iskra u skrovitom kutku oka: - jesi li ti to Vujadinoviću!?
- Eno, stiže i Vlado Šešum!
- Prepoznajem te, Hamdijo Ljutiću...
U jednoj od prostorija živo razgovaraju Ljubomir Radaković, Rajko Mićić, Rade Stupar, Vasilije Vujadinović, Stanko Bajić, braća Mudrinić - Petar i Boško, Nebojša Bačević, jedan od najmlađih pitomaca i mnogi drugi.
- Ima nas i sa prosedom kosom, a kao da je juče teklo naše đakovanje - kazuje Rajko Mićić, sad aranžer u splitskom ,,Jadran - tekstilu". - Bili smo mali, razumeš, ošišani nularicom, svi jednako obučeni, pa komande ,,postroj s'" i ,,rastroj s'" - pa, pravac škola i uvek sa pesmom. Posle časova ponovo u stroju, vraćali smo se natrag u dom, kod naše Gine, a to je naša majka, Angelina Kojić, upravnica doma. Red, kašičica ribljeg zejtina i svima jednako u tanjiru...
- Jednu olovku lomili smo i delili na trojicu - dodaje Vasilije Vujadinović sa Romanije, koji je u Han Pijesku rukovodilac biljne proizvodnje.
- Ovaj mali pored mene bio je zadužen da peva pesme ,,Oj, Moravo". Tu pesmu naučio je slušajući radio. Imali smo ovde velik, braon boje radio i oko njega se okupljali kao pilići oko kvočke. Posebno, kad su direktni prenosi fudbalskih utakmica. A taj radio ,,Tesla" imao je i ,,magični oko", pa smo vazda virkali u tu zeleno-plavu svetlost i to je za nas bilo veliko otkriće - priča Mirko Čordaš, koji sada živi i radi u Rujevcu, kod Dvora na Uni.
- Bio sam najmlađi, istina - dobijao sam i ,,čvrge", ali sam uvek pevao kad narede stariji drugovi - kazuje Nebojša Bačević, sada mesarski radnik u Zrenjaninu.
Nebojša je bio doneo i jednu deblju svesku sa tvrdim koricama. Šta sve nije izbeleženo na njenim stranicama! Footgrafije, crteži, isečci iz novina, a na ponekoj margini islikano šareno cveće - kao u spomenaru.
- Nas šestoro mališana doveli su ovamo 1. oktobra 1954. iz doma iz Banatskog Miloševa. Imao sam neki dokument i znao sam da sam rođen u Kruševcu, ali je tamo u matičnoj knizi pisalo ,,nepoznat"... Evo, na ovoj fotografiji sam sa Savom Oreljom i njegovom suprugom. On je bio upravnik železničkog internata. A ovo smo ja i koza Žofi. To je bila koza Save Orelja, mnogo sam je voleo, pa su me slikali, za uspomenu. Ovo je, ustvari, roman u rukopisu iz mog života, dao sam mu naziv ,,Zvezde" i nameravam da ga štampam. Posle šest godina ovde me je pronašao otac Mihajlo. O tome su pisale sve novine. Rođene majke se ne sećam, a gde bih se i sećao! Kad sam ga upoznao, otac Mihajlo je već bio oženjen 26. ženom. Sestru po ocu upoznao sam u vozu... A ovo na slici su moji rodovi iz Velike Drenove. Ovo su mi sin Boban i supruga Evica - govorio je Nebojša, dok je listao svoju svesku.
Prilikom ovog susreta nekadašnji pitomci pričali su uspomene iz detinjstva, spominjali zgode i nezgode, kojih je bilo na pretek. Kroz dečiji dom u Zrenjaninu prošlo je od 1944. do 1960. godine više od hiljadu mališana, a to je više od hiljadu sudbina. O tome su pričali i Boško Latinović, magistar matematičkih nauka iz Zrenjanina, Branko Todić, inženjer iz Ilidže, Sredoje Popov, radnik iz Zrenjanina, profesor dr. Đuro Maričić iz Mostara, Dragutin Golić, diplomirani pravnik iz Zadra, Boško Milenković iz Beograda, Milorad Pejović iz Zrenjanina, Stanko Bajić iz Erdevika, Tahir Kulenović iz Beograda, Mihajlo Đuričin iz Zrenjanina, Miladin Ćulibrk i jos njih 250 koji su došli na ovaj skup.

-Neki su doveli supruge i decu, da ih upoznaju sa drugovima, sa kojima su delili olovku, sobu, sladoled i knjihu...

Đoka Pavlović, potpukovnik vazduhoplovstva iz Beograda, upoznaje nas sa Gojkom Todićem iz Novog Sada. Sa Gojkom je i supruga Darinka. "Oženio sam se tačno pre 30 godina, na Dan oslobođenja Zrenjanina. E, kad je to bilo. Ta, sad već imamo trogodišenjg unuka Gojka, dedino ime", veli Todić, koji je oficir JNA.

Na ovoj svečanosti otkrivena je spomen-ploča na nekadašenjem Domu, pitomci su položili cveće na spomenik narodnom heroju Žarku Zrenjaninu, uručene su povelje zahvalnosti, držani govori...

Obraćajući se bivšim pitomcima Doma, Kosta Nađ, koji je takođe prisustvovao svečanosti, rekao je između ostalog, da bi u sadašnjem trenutku naše stvarnosti mnoge naše generacije trebalo češće da posećuju ovakva i druga izvorišta revolucijem i da se napiju njene čiste vode...