Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja
Dom učenika srednjih škola "Angelina Kojić - Gina", Zrenjanin

 

ZA VERU U ČOVEKA

Angelinu Kojić, prvog upravnika dečijeg doma za ratnu siročad u Zrenjaninu vezuju za period desetogodišnjeg boravka među decom koja su se s ratnim vihorom stekla u ulici Narodnog Fronta, brojne uspomene u kojima se ispreliću sudbine stotine dece i njene... Ove niti nisu do danas pokidane.
- Šta da vam pričam o tim danima... ne znam sa koje strane da odmotavam klupko, toliko je tada bilo događaja pretežno teških, dramatičnih, a jasam se, igrom sudbine, slučaja ili nečeg trećeg našla u matici zbivanja. Te 1945. već sam pohađala kurs za pedagoškog radnika. Školu sam i pre rata učila. Jednog dana, ne znam ni ko je to napisao, ni kada je odlučeno, dobijam cedulju na kojoj je pisalo da sam raspoređena za dom u Česteregu. Tamo je bilo ponovo to tako preživljam, strašno. Deca su pristizala sa raznih strana, izmučena, bolesna, preplašena, mnoga su iz šume pravo tamo dopremana. Neki su gledali kako su im roditelji mučeni i ubijani. Teški su mi bili ti dani. Ostala sam u Česteregu godinu dana i opet - telegrafsko obaveštenje da idem u Zrenjanin.
Tu je, donekle, bilo lakše, jer su ovamo stizala deca iz drugih vojvođanskih domova, od 11 do 20 godina starosti. I tako od tada negde aprila 1946. pa sve do 1956. godine, Angelina Kojić je kao upravnica doma bila toj deci više od toga. Tu je i živela sa svoje dvoje dece, bila je vaspitač, drugi roditelj, lekar i drugo.
Posle mučnog i dugog rada na adaptiranju bivše bolnice da se uslovi za život i učenje dovedu koliko-toliko na normalne, počinje Angelinina borba za učenje, bolje reći ubeđivanja dece da je škola neophodna za budućnost. Seća se tih situacija: - tada, 46. imali smo ih 280-oro. Svi stasali za školu, od građanske, pa naviše. Ujutru, kada počne postrojavanje i odlaženje u učionice nas četvoro, jedan spreda, jedan otpozadi i dva sa strane broje... Vidim fali nam pedesetoro dece. Ove otpremimo u učionicu, a mi se razletismo po hodnicima, tavanu, ispod kreveta, po klozetima. Nađemo ove, pa i njih brzo sa ostalima. Tako je bilo jedno šest meseci, dok se nisu svi navikli. Morali smo primenjivati svoju ,,vojnu diktaturu" - dvoje po dvoje, u red! Posle nije trebalo. U svemu su mi starija deca mnogo pomagala.
- Sa knjigama je bilo teško. Odem u Beograd, obiđem sve antikvarnice i kupim koje sam mogla naći, odgovaraju nam prema programu. Knjiga, pun kofer... Nema tramvaja, nikakvog prevoza, sestra je bila sa mnom, uzmemo jednu oklagiju, provučemo kroz dršku i tako smo te knjige nosile sve do željezničke stanice. Knjiga je bila dragocenost. Iz jednog istorijskog udžbenika čitao je i nastavnik i đaci.
Vremenom broj đaka se uvećavao. Po sećanju Angeline Kojić 600 dece je prošlo kroz ovaj dom. O toj dimenziji njenog rada zajedno sa saradnicima - nastavnicima, vaspitačima i ostalim osobljem doma, koje nije bilo vezano za nastavu i časove, seća se: - osnovno na umu mi je bilo da od njih napravim ljude, da budu čestiti, pošteni, skromni. Dugo me je pratio neki osećaj straha, šta će uraditi kada se otisnu sami u život. Taj osećaj da nekog nisam dobro procenila godinama, već je isčeznuo. Popustilo me je to...
Dom je neprekidno tragao za porodicama pitomaca. Angelina Kojić se seća: - bilo je tu dramatičnih događaja. Slali smo podatke Crvenom krstu, mestima gde su deca rođena. Često sam dobijala odgovor - nepoznat. Roditelje su deca vrlo retko nalazila, uglavnom braću i sestre ili dalju rodbinu. Evo, skoro sam saznala da su naša deca, Čordaši, našli majku, posle toliko godina u Francuskoj. Preudala se tamo, ali opet su svoju veliku želju ostvarili.
Vidim, i to mi je drago, da su naša deca postala ugledni ljudi. Ima ih sve do doktora nauka, zaposlenih na fakultetima...
Upravnica Angelina Kojić odavno više ne živi u Zrenjaninu, a srela se sa svojom bivšom decom poslednji put pre deset godina, kada je obeležavana 30-godišnjica osnivanja doma. Sada, krajem ovog avgusta, posle deset godina, viđenje je i radosno i setno.
Na zgradi u kojoj su godinama živeli pod jednim krovom, sutra će biti postavljena mermerna spomen - ploča. U svojoj belini nosiće stotine srca koja su kucala pod svodovima zgrade uz koju je priljubljena. U tim srcima jedan krajičak je za - upravnicu Angelinu.

Dušanka Đujić