Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja
Dom učenika srednjih škola "Angelina Kojić - Gina", Zrenjanin

 

PROSLAVA TRI DECENIJE DEČIJEG DOMA U ZRENJANINU

"PRVOBORCI" SA BEGEJA

Šest dana posle oslobođenja, osnovano je prihvatilište za decu palih boraca i žrtava fašitstičkog terora. Kroz dom je prošlo oko 700 dečaka kojima je rat oteo roditelje.
Nekadašnji pitomci ponovo u gradu svog detinjstva na praznik slobode.
U okviru prosalve 30-godišnjice oslobođenja Zrenjanina proslavljen je još jedan jubilej: tri decenjie Doma za decu palih boraca i žrtava fašističkog terora. Samo šest dana posle oslobođenja u gradu na Begeju osnovano je prihvatilište, a već u proleće iduće godine pretvoreno je u Dečiji Dom, kroz koji je tokom godina prošlo 700 dečaka.
Prvih oktobarskih dana one godine na proslavu je došlo više od 150 nekadašnjih pitomaca. Danas su to inženjeri, lekari, radnici, službenici, profesori, književnici, odrasli ljudi, očevi...
A došli su nekada u Zrenjanin kao dečaci kojima je rat oteo roditelje, dom, porodicu, detinjstvo...

SASTANAK

Stara, žuta jednospratnica na obali Begeja danas je škola medicinskih sestara, a pre tri decenije pružila je utočište prvoj grupi dečaka koji su u ratu ostali sami. Tokom godina sedamnaest generacija prošlo je kroz tu zgradu i ni jedna je nije zaboravila, baš kao ni Zrenjanin i njegovi žitelji.
I ponovo su se okupili u Zrenjaninu - bar oni koji su to mogli. Došli su da predaju povelju gardu svoga detinjstva duboko prožetu zahvalnošću za sve ono što im je pružio pre mnogo godina. Predali su od srca i zahvalnicu žiteljima obližnjeg sela Torda, koji su prvim posleratnim godinama -"kada se malo imalo, a mnogo trebalo"- preuzeli na sebe brigu da ishrane dečake u Domu u Zrenjaninu.
A onda su se okupili u staroj, žutoj zgradi na obali Begeja, za koji ih vezuju tolike uspomene.
Prvo su uočili da u dvorištu nema više zida prema reci, kojeg su sve generacije preskakale. Smejali su se zajedno sa svojim starim vaspitačima nevoljama koje su im nekada zadavali.
Zatim su se okupili u fiskulturnoj sali, koja je nekada bila njihova trpezarija. Prepoznali su je, iako su kako neko reče, u ono vreme uglavnom gledali u tanjir a ne u zidove i grede na tavanici. Ali zato mnogi nisu prepoznali jedni druge - decenije su prošle od kada su se poslednji put videli.

SEĆANJA

Bilo ih je iz gotovo svih generacija, ali najmanje "prvoboraca", kako sami nazivaju pitomce prve generacije.
Jedan od "prvoboraca" je i Hamdija Ljutić.
-Bilo nas je pedesetak dečaka iz Starog Bečeja, i Novog Sada kaže on, kada smo stigli, Dom se tek preselio u ovu zgradu iz bivšeg prihvatilišta. Do tada u zgradi je bila bolnica i po hodnicima i sobama još je bilo zavoja i nosila za ranjenike. Bio sam pitomac Doma do 1954, ali do danas sam tu ostao, radim u medicinskoj školi smeštenoj u zgradi bivšeg Doma...
Svi su u Zrenjaninu završili školu ili zanat, a zatim krenuli raznim putevima - u preduzeća u fabrike, na univerzitete i katedre, pa čak i u fudbalsku reprezentaciju.
U ratu sam ostao bez roditelja i 11 godina sam proveo po domovima- kaže nekadašnji vođa navale državnog tima Milan Galić - imao sam sedam godina kada sam 1949 došao u Dom u Zrenjaninu i tu sam ostao sve do 1956. U dvorištu Doma prvi put sam zaigrao fudbal - šutirali smo krpenjaču sve dok se nisam upisao u "Proleter"...
O danima provedenim u Domu razgovarali smo i sa inženjerom Vlajkom Stanišićem iu Novog Sada, Bajom Radakovićem, službenikom iz Zrenajnina, Todorom Dragićem iz Sombora i mnogim drugima.
Prvi put sam video more kad su nas odveli na letovanje u Herceg Novi - priča Milan Ćordaš, novinar iz Zagreba.

Polako smo zaboravljali rat i vratilo nam se detinjstvo. Vaspitači su nam bili kao roditelji, a posebna ličnost bila je upravnica, mama - Gina. Kada je u salu ušla Angelina KOJIĆ, mama-Gina, aplauz se dugo nije stišao. Ona se zahvalila, izgovorila nekoliko prigodnih reci, ali nije uspela da sakrije sećanja koja su navirala iz susreta sa njenim dečacima. Dečiji dom u Zenjaninu već godinama ne postoji. Ali ostali su oni koji su nekada tu stigli kao preplašena, gladna i pocepana deca a izašli kao ljudi na koje su njihovi vaspitači s pravom ponosni.