СРЕЋНО, МАТУРАНТИ!

За најангажованије ученике проглашени су Комненовић Милица, матуранткиња Средње медицинске школе и Молнар Јожеф, матурант  Средње Техничке школе. За њих је награда била ваучер у износу од 5 000,00 динара за књижару „Петица +“.

За Звезда интерната  ученици су изабрали Николић Жељка, матуранта Средње медицинске школе. Диплому и поклон-лопту уручила му је председница ученичког парламента Милана Рутонић.

У име матураната опроштајно писмо прочитала је Жељана Кулаузов, а поздрав матурантима

у име млађих ученика Уна ЂУрић.

Након проглашења уследио је кратак културно-уметнички програм и караоке журка.

Нашим матурантима желимо успешно и срећно корачање стазама живота које се отварају пред њима…

“Опроштајно писмо матураната”

Док се припремамо за одлазак, полако пакујемо кофере и стојимо на прагу новог поглавља у нашим животима, осврћемо се на године проведене у интернату са осећањем дубоке захвалности и носталгије. Опростити се од места које нам је било дом и уточиште током средњошколских дана  није лако,  али носимо са собом успомене које ће трајати читав живот. Интернат није био само зграда у којој смо живели, био је то простор где смо одрастали, представљао нам је другу кућу и стварно смо се у њему тако и осећали.  Лава емоција проради у мени на помисао да се ујутру нећу будити са својим цимеркама, свађати за тоалет и испијати прву јутарњу кафу. Скупљање у учионицама за време учења често нам је представљало све друго само не учење. Када је лош дан, једва чекам да дођем у собу и поделим са цимеркама своја осећања. Како после лошег тако и после дивно проведеног дана, оне су ме чекале да се испричамо и дамо једна другој по који савет. Свађе, расправе и плакања за глупости некада су нам стварале озбиљне бриге а сада се томе заједно смејемо. Сeкције, такмичења, приредбе и домијаде приредиле су нам да се још више зближимо и постанемо једна велика породица. Заједно смо славили успехе и подржавали једни друге у тренутцима сумње. Мислила сам да су прави пријатељи они које познајем годинама али сам овде научила да се пријатељство не односи на то кога знамо најдуже. Прави пријатељ је онај који је случајно ушао у наш живот, рекао ту сам за тебе, а онда то и доказао. Дани су овде често пролазили споро, недеље се одужиле као месеци и сви смо жељно чекали да осване петак. Сада, прошло је већ четири године и испоставило се да време у интернату ипак пребрзо пролази. Васпитачи, научили сте нас много више од школског градива, а то је да ценимо труд, упорност и поштовање. Брига и посвећеност запослених омогућила нам је да се стварно осећамо као код куће , чак и када смо били далеко од својим породица. Склопио се још један мозаик, измењен и преправљен, сиромашнији данас него јуче, испали су неки драги каменчићи одлутавши свако на своју страну, а нама у сећању остаје једно интересантно, прелепо искуство. Иако се растајемо , веза које смо овде створили остају нераскидиве. Нека овај опроштај не буде крај већ почетак нечег новог и дивног. А вама, наши млађи другари, желимо да научите да цените мале ствари, да им се радујете али увек тежите ка бољем, на неуспехе не гледајте као на пораз и испунићете свој сан. Оставите мали део себе у интернат како би се и он радо сећао вас као и ви њега.

Жељана Кулаузов

“Писмо матурантима”

Не схватајте ниједно „збогом“  сасвим трајним. Живот прогута и растегне сваку успомену. Ви будите попут неког детета, немирни и каткад помало лукави. По који тренутак крадите од заборава, сакривајте га по џеповима татиних и маминих капута, да не заврши у прашњавој кутији, начичканој заборављеним породичним сликама. На тек начетим кројевима будућности, пронаћи ће вас стазе на којима је одобрив једино терет на кичми, штрикан од раних клиначких снова. И тако ишаран пастелним бојама, сећа вас на необичне цртеже кредама са тротоара, када сте крезубе осмехе знали да упутите и непознатим пролазницима и уличним мачкама. Па зато, да вас живот не поједе, немојте пребрзо да одрастете. Чак и да се нађу две – три сузе покапане из зенице, са образа их скините и качите уличним бандерама. Јер када се вратите велики и озбиљни, у зажареним летњим ноћима путеве до куће осијаваће као јато сребрних звезда. Тада је живот само папирна ласта, а живљење бајка накићена жудњом. Ви цветајте као мириси маја, док измишљате нека нова сазвежђа. За сада збогом, али не и трајно.

Како је Мика Антић опевао: „пронађи нове светове и изаткај им небо. И подари им ваздух да дишу и да оживе“.

Уна Ђурић