OPROŠTAJNO PISMO MATURANTA

Nervozno i uzbuđeno sa punim koferima popela sam se stepeništem internata do svoje sobe sa tri kreveta, od kojih su dva bila zauzeta. Stavila sam svoj jastuk i prekrivač na krevet i nervozno se šćučurila na isti. Zagrlila sam svog plišanog medu sa osećanjem da sam ostala sama na svetu. Bilo mi je teško bez majčinog zagrljaja iako je oko mene bilo puno dece, mojih vršnjaka. Kasnije sam sa njima našla puno zajedničkih interesovanja i stekla sam prijatelje za ceo život. Neretko smo pričali satima, a u sobi sa tri kreveta bilo nas je desetoro, a i više. Bilo je tu i cimera na koje na koje nikad nije bio red da počiste sobu i isprazne kantu. Bilo je tu i dece za koje sam mislila da ih ne podnosim, ali se sve češće sa osmehom prisećam njihovih ludorija. Naučila sam da snizim svoje standarde za životni prostor, da cenim svoj mir kada želim samo da se naspavam, a iz susedne sobe dopire smeh i kuckanje o radijator u ritmu muzike za ples. Bilo je tu i lepih rođendanskih iznenađenja gde smo kao poklone dobijali more šarenih papirića sa podsećanjem na zgode u internatu i lepim željama. Vremenom je napredovao i naš kulinarski talenat, postali smo eksperti za spremanje nudli. Bilo je i smešnih situacija, jurnjave po stepeništu, preskakanje vijače u sobi. Vaspitače smo pozdravljali sa osmehom. Nekad su sa pravom bili ljuti na nas, ali su uvek brinuli o nama. Sećam se događaja kad sam za vikend ostala u internatu. Otišla sam kod drugarice u sobu i uz priču smo zaspale. Probudila me je zvonjava telefona ljut tatin glas: ,,Gde si ti?“ Zbunjeno sam mu rekla da sam u internatu. ,,Kako spavaš kad su nam vaspitači javili da te nema u sobi“. Otisla sam u vaspitačku kancelariju gde su mi vaspitači objasnili da su, kako nisam bila u svojoj sobi, kontaktirali moje roditelje da provere gde sam. Ova anegdota je samo jedan od dokaza kako su požrtvovani i kako brinu o nama.

Bili su to najlepši dani mog srednjoškolskog života, dani provedeni u internatu gde te svaka situacija natera da nađeš rešenje, da naučiš da se ne plašiš, da naučiš da se boriš za svoje ciljeve, da naučiš čak i da zaćutiš.

Možda sam sentimentalna, ali sam stvarno bila srećna u internatu. Žao mi je što zbog pandemije nismo više vremena provodili zajedno. Ali, kako kažu sve što je slatko traje kratko, a u sećanju ostaje zauvek.

Svitlik Gabrijela